(Не)стрељана белоруска књижевност

мср Дајана Лазаревић

припремила и превела са белоруског језика

И данас је актуелна прича у бившим социјалистичким републикама, шта нам је то време донело, а шта одузело. Ставови су различити, јер свако време има добре и лоше стране, присталице и противнике, истине и заблуде. Те противречности навеле су ме да истражим, и делом преведем, примере из белоруске историје стрељаних књижевника и културних радника.

У овој теми постоји много парадокса. Сви наведени књижевници су били комунисти, неки и на истакнутим положајима у партији. Већина тих књижевника је писала хвалоспеве о Отаџбини и социјалистичком државном уређењу. У неком тренутку су рекли погрешну реч, критику, желели су нешто да побољшају или унапреде – и то их је коштало свега што имају. Хапшени су, прогоњени у друге градове, мучени да признају кривицу и одају другове, сва имовина им је конфискована, терани су на робије и стрељани. Многима се не зна где су гробови. Заједничка спомен-гробница на Курапатима не говори нам поуздано где почивају њихове кости.

Међутим, нису страдали само ови књижевници. У првом реду – страдале су и њихове супруге, које су обавезно осуђиване као „чланови породице издајника отаџбине“. Осуђиване су на прогон или вишегодишњу робију. Пунолетна деца осуђених су имала исту судбину, а малолетна деца су одвођена у домове, васпитавана у духу тадашњег друштвеног система, а најмлађи нису знали ни ко су им родитељи, ни шта се догодило са њима.

Књижевници, које ћу представити овом приликом, су жртве свог времена, романтици који су били „занесени речима демагога“, талентовани и вредни људи. Они су изгубили животе у једном врло мрачном периоду историје СССР-а, а њихове породице су остајале растурене и укаљаног образа. Сви су рехабилитовани `50-их и `60-их година прошлог века од стране Врховног суда Белоруске ССР, ослобођени ужасних оптужби везаних за њихова имена, али, авај, животе и драгоцено време са породицом у отаџбини нико им не може надокнадити нити вратити.

Без обзира којој идеологији припадамо и које време и место нам се чини идеалним, или бар симпатичним, здраво би било да га критички сагледамо – са свим манама и врлинама. Зато, без икакве претензије, представљам књижевнике и културне раднике Белоруске ССР, стрељане, а ипак – вечне, у нади да се сличне ствари више никада неће понављати у будућности наше цивилизације.

***

Јули Таубин (белор. Юлі Таўбін, право име — Юдаль Абрамавіч Таўбін) – белоруски песник и преводилац. Рођен је 15. септембра 1911. године у Астрагоску у Вороњешкој губернији, а стрељан је 30. октобра 1937. у Минску у истражном затвору КДБ Белорусије.

Јули Таубин је припадао урбанистичком таласу белоруске поезије. Настављач је традиције песника Максима Богдановича, али и Пушкина из лицејског периода стваралаштва. Почео је да објављује песме од 1926. године и за свог кратког живота објавио је 5 збирки поезије. Писао је на белоруском и руском језику.

Таубин је био и активни преводилац, а преводио је са руског, украјинског, пољског и јидиша. Остао је упамћен као врло талентован песник, који је брзо и квалитетно стварао и преводио. Ухапшен је и осуђен на смрт, стрељан у дворишту затвора, а једини разлог за хапшење наводи се писмо од тетке (која је из Пољске отишла у Америку). Занимљиво је да је овај несрећни, млади човек у затвору преводио са енглеског језика, а његови преводи су објављивани постхумно.

Рехабилитован је 1965. година. Данас се ради на томе да његово име и дело не буду заборављени у белоруској литератури.

СМРТ (Смерць)

Када будем умирао и постајао непокретно тело…

Ја нећу да то буде брзо, – зато што

Ја сада хоћу да живим, живим, –

Живим животом, који само ја разумем,

Животом, којем сам власник ја једино.

Да видим, како се сунце смеје на прљавом прозору,

Да уроним своје тело у хладне колевке река,

Да пловим морем у рубарском чуну,

Да ходам по пољу међу чистим хељдама.

Хоћу да сусрећем пријатеље и другове, младе и старе;

Хоћу поверљиве женске пољупце

И стиске снажних мушких руку,

Да ме осећај живота никада не напусти, –

Пун и разнобојан, као дугин полукруг.

Хоћу да посећујем многољудне градове,

Далеке крајеве са језицима туђим, –

Хоћу, да светлост ваздуха, сувоземља и воде

Живи, дрхти у свакој, и најситнијој, мојој жили.

Да ме брину

Страсти, губици, растанци и састанци,

Да бих могао себи да кажем:

„Живео сам, док моје време није прошло…

Да ме буде снагом својом речи

Блиских мојих сапутника–другова.

Хоћу да живим, падајући, – али не посрћући.

Високо подигнутом силом времена,

Да направим стално место на површини земној.

Знам своје недостатке.

Година ми је двадесет прва.

Живот није иза, већ је испред мене.“

Различци (Васількі)

Људи шеташе трговима,

По градским авенијама.

На раскрсници скроз пешачкој

Различке си продавала.

Људи – ишли и пролазили,

Одлазили без повратка.

Ништа њима ту не рекоше

Звезде–очи различака.

И само ја, чудак и песник,

Застао сам и гледао,

Како латице тих букета

По ноћи лете расуто.

Вороњеж, 1928.

Разгрнувши завесу… (Адкінуўшы фіранку…)

Разгрнувши завесу,

Гледам пепео и дим, –

Ту сеоску кочију

Над плочником градским.

Излози и постери

И димњаци увис…

Ваздушје димом дише,

У њему – дим и крик.

Ево, она нестаје

Капут и мантил,

Спокојни су трамваји

И аути дрски.

По уличној грозници

Кроз жегу прах и дим

Жури моја кочија

Над плочником градским.

Август, 1929.

***

Тодор Кљашторни (белор. Тодар Тодаравіч Кляшторны), рођен је 11. марта 1903. године у Пјаречи у Витепској области, а стрељан је 30. октобра 1937. године у Минску у истражном затвору КДБ Белорусије. Био је белоруски песник и преводилац.

Тодор Кљашторни је 1931. године дипломирао на књижевно–лингвистичком одељењу педагошког факултета Белоруског државног универзитета. Радио је на радију, у редакцијама државних новина и часописа. Своје прве књижевне текстове објављује од 1925. године. Колико је био талентован, сведочи и надимак „белоруски Јесењин“. Кљашторни је писао интимну, филозофско–медитациону лирику, песме у форми писања и обраћања и песме блиске народном стваралаштву. Ако је реч о преводима, Кљашторни је преводио са руског на белоруски језик. Остао је запамћен као „човек меког карактера, који није улазио у конфликте“. Писао је песме и поеме.

Његова блага нарав ипак га није спасила хапшења од стране власти, те је 3. новембра 1936. ухапшен као „члан антисовјетске организације“, а кажњен одузимањем имовине. Стрељан је непуну годину дана касније. Рехабилитован је тек 1957. године одлуком Врховног суда СССР.

Кљашторни је био ожењен и имао три кћерке. Данашња критика га оцењује као песника–романтика, који је „меланхоличан, ироничан и налик на Дона Кихота“.

Писмо у Сибир (Ліст у Сібір)

Засут је Минск хладним снеговима,

Под насипима шепури се зима…

Постриган је клен јесењин срповима –

Листова нема…

А памтиш ли растиње,

Памтиш ли, драга,

Како је горео бакар јесењи,

Тако и душа у чекањима гори,

Док не догори…

Тада су пливале,

Пливале на југ гуске,

Будио је шуме

Јесењи звиждук и зујање…

А ти си мењала поље Белорусије

За далеку тајгу…

Сада зима шкрипи под насипима,

Заледила се драга ширина…

И често, често

Мислим ноћима

Ја о Сибиру.

Иза те тмурне,

Тајанствене тајге

Тражи злато

И Ненец и Тунгуз…

Здружио се са скијама

И топлим дахом

Тамо Белорус.

Хоћу до суза расцветалог пролећа

Да отпутујем тамо

И уздуж и попреко,

Где међу сибирским травама главом

Клима различак.

Сада су снегови…

Вечерњом зором

Из керамичке шоље бела зима

Угошћава Минск леденим напитком…

…А тебе нема…

1927

Завечерила се брезовита јесен (Завечарылася бярозавая просінь)

Завечерила се брезовита јесен,

У даљини вече дим је преливало.

А Млечни пут

На плавкастим ппотоцима

Ујутро је пут прошивао.

Маштам:

Баш тим путем

Вратиле су се године из вечности…

Ја нисам песник,

Већ дечак босоноги, –

Иза међа су светлост и градови.

Као из магле је испливао поглед

На ово језеро,

Као сведоку чуда сада;

Сећам се прве љубави

И првог хмеља разорених нада.

Од тог времена много се промених

(До данас цветају у житу различци),

О, вече, вече,

Што си се завечерило,

Куда су отпливали ружичасти венци?!

[1927]

***

Анатољ Вољни (белор. Анатоль Вольны, право име: Анатоль Іўсцінавіч Ажгірэй) био је белоруски песник, прозаик, новинар и драматург. Рођен је 19. новембра 1902. у вароши Пухавичи у Минској губернији. Власти су га ухасиле 4. новембра 1936. године под отпужбом да је био члан „контрареволуционарне организације“, а кажњен је конфискацијом имовине. Стрељан је у Минску у истражном затвору КДБ Белорусије 29. октобра 1937. године. Као и већина стрељаних песника рехабилитован је 1957. године.

Вољни је писао под бројним псеудонимима, а објављивао је од 1922. године. Завршио је железничку школу 2. степена и као добровољац је пошао 1920. године у Црвену армију. Писао је на белоруском језику и за њега се каже да је био пионир белоруске кинематографије. Писао је фељтоне, био је песник–хумориста, зачетник белоруског авантуристичког романа и борац за белорусизацију. Био је ожењен и имао једно дете.

Из поеме „Плаво цвеће…“

*** (Я з шыпшынавых гнёзд)

Из гнезда дивљих ружа

Ову песму сам

Донео,

Тамо, где је песма

Цветала

И под марамом

Небеса.

Ти си ми била

Сестра,

Ти си као мајка

Била…

*** (Сінь нябесная)

Плаветнило небеско,

Плаветнило далеко…

– Не може се дохватити,

– Ни покидати;

– Ни да се надам њој,

Црноокој

У плавој марамици

Да прошета…

Срцу је све мало –

Песме

Склопило је оно

Од тужноплаветног

Сребра.

Где је дубоко –

Ту је и бол за нас.

Недалеко

Свима је дозвољено…

Ето, зашто сам се

Растужио ја…

Најдубљег

– Не реците…

Плаветнила небеског,

Плаветнила далеког!..

– Нећеш дохватити,

Ни покидати…

***

Михас` Зарецки (белор. Міхась Зарэцкі, право име: Міхаі́л Яўхі́мавіч Касянко́ў) био је један од најпознатијих белоруских књижевника 20–их и 30–их година прошлог века. Био је мајстор психолошке прозе. Његове приче су напете, замршене и парадоксалне.

Зарецки је рођен 20. новембра 1901. у Високом Гарадзецу, а стрељан је у Минску у истражном затвору КДБ Белорусије 29. октобра 1937. године. Осим прозе, писао је драмске текстове, преводио и писао књижевне критике.

Од детињства, Зарецки је свирао више музичких инструмената. Завршио је Оршанско духовно училиште и Магиљовски духовни семинар. Био је члан књижевног друштва „Млад месец“ (Маладняк), један од оснивача удружења „Пламен“ (Полымя).

Иза Зарецког остале су бројне приче, кратке и дуже форме, али и супруга и двоје деце. Ухапшен је под оптужбом да је био „активан члан национал–фашистичке терористичке организације“. Рехабилитован је 1957. године.

Шаптаји јесени (Шэпты восені)

Слушам, седећи у мрачној шуми, тихе шапате листова, који напуштају рођено дрво…

Тужно и свечано је, са ћутљивом горчином због зле природе, тихо, полако – као нерадо – падају са неба и бљештаву земљу засипају жутилом…

У очају се врсте, у стране се бацају – морају, не желе, боје се пољупца хладнога тла.

Болесно–прозрачни, жуто–воштана – тужно лете и са тугом великом се смештају…

И шапућу…

Шапућу тако тихо, једва чујно, тешко, тугаљиво…

Шта? Не погађате!

Нешто од искона, тамно дубоко, нешто истинито, тужно познато шапућу…

Нешто минуло и трајно живо…

Нешто, што кида у срцу болне струне и груди обавија жалом пекуће–слатким…

Тако нешто…

А шта? Не погађате!

Не погађате, о чему шапућу листови, док се смештају на црно, прљаво блато…

Шапућу тако тихо, једна чујно, тешко, тугаљиво…

Дрвеће суморно стоји… Жутилом плаче… К сунцу протежу гране своје непокретне – као за спас од сунца да моле…

Са грана теку преостале капље жутила…

А сунце не чује… Туђе је, далеко постало… Гледа и не види… Некако нехотице баца наоколо своје беживотне косе… Као да се преко лета уморило, снагу изгубило… И дрвеће постаје црно… Црни од туге и патње…

Плачу и слушају заједно са мном тихи шаптаји суза–листова…

Шапућу листови…

Шапућу тако тихо, једна чујно, тешко, тугаљиво…

***

Михас` Чарот (белор. Міхась Чарот, право име: Міхаі́л Сымо́навіч Кудзе́лька) је белоруски књижевник, драматург и уредник. Рођен је 7. новембра 1896. године у Рудзенску у Минској губернији, а стрељан је 29. октобра 1937. године у Минску у истражном затвору КДБ Белорусије.

Чарот је предводио књижевно удружење „Млад месец“, написао је сценарио за први белоруски филм „Шумска прича“, певао је у хору у „Белоруској кућици“ и играо у позоришним представама у трупи У. Голубка.

Као и многи белоруски песници, који су стрељани од стране комунистичке власти и Чарот је био члан партије, један од организатора Белоруске комунистичке партије. Уређивао је часописе: „Совјетска Белорусија“ (1925–1929) и „Црвена Белорусија“ (1930–1932).

Чарот је био плодан писац, те је за његовог живота изашло чак 10 књига. Бројне збирке поезије и прозе штампане су постхумно и белоруска књижевна критика му је наклоњена.

Теме Чаротовог стваралаштва су романтичне природе, са бројним противречностима и илузијама тог времена. Не спори се његов велики таленат.

Чарот је ухапшен под отужбом учешћа у „контрареволуционарној организацији“, а рехабилитован је 1956. Његова супруга Дадика Тарасовна је осуђена као „члан породице издајника“.

Увече (Вечарам)

Сакрива мрак на небу облак.

Пали ватру вечних звезда,

Месец гледа у изагарање,

Где жабљи хор не стишава.

Не криви ветар жбун раките,

Не звижди, к`о дању, тужно…

На гај, поље и на куће

Сенка ноћи пуже лако.

Магла се бели над мочваром,

Жандар поче пуцкетав спев,

Прележу бубе преко плота,

Стока се враћа у штале.

Иду с посла у село људи,

Девојке, момци, мушкарци,

И звуци песме родне лију,

К`о вали на бистрој реци…

Ућута спев… Ноћна тишина

Носи целом свету спокој…

А срце моје дуго љуља

Тужна ти песма, крају мој.

1920

Добро нам. Топло. Земља у ватри (Нам добра. Цёпла. Зямля ў пажары…)

Добро нам. Топло. Земља у ватри.

Црни дим вије до небеса.

Крстови. Гробнице. Борба. Жртве.

Вичу људи. А пуни суза.

Црвено небо. Земља црвена.

Једни се плаше те болести.

Други потрче на клику звона.

Богатим – освета. Благо – бедним.

Заћутале песме. Шуме дубраве.

Лепи, слободни кутак штури.

Једино што туђе мучу краве.

Пашу траже њини пастири.

Утихле звезде. Гори у диму.

Црвено сунце вида рану.

Оно сија. Народ ће устати.

Смелије поћи. На утвару.

1921

***

Валери Мараков (белор. Валеры Маракоў, право име: Валеры Дзьмітрыевіч Маракоў) био је белоруски песник и преводилац. Рођен је 14 (27). маја 1909. године у Козирову у Минском рејону, а стрељан је 29. октобра 1937. године у Минску у истражном затвору КДБ Белорусије. Ухапшен је под оптужбом да је био „члан контрареволуционарне национал–фашистичке организације“. При испитивању се држао чврсто, несаломиво и никога није одао, а своју кривицу није признавао. Рехабилитован је 1957. године.

Мараков се као песник прославио пре пунолетства, а његове песме су се читале у школама и на факултетима. Писао је на белоруском језику, а прву песму написао је 1925. године – „Јутро“. Исте године постао је секретар редакције часописа „Пионир Белорусије“, а наредне године упућен је у град Полоцк, где је објављивао поезију у часопису „Црвена Полочина“. Члан књижевника СССР постао је 1934. године. Наредних 10 година, и последњих на слободи, радио је за чувени часопис „Књижевност и уметност“.

За живота Маракова објављене су четири збирке песама, а после смрти још једна. Његова поезија је постхумно објављивана у многим часописима.

Сребрни месец на прозоре се смеје («Срэбны месяц у вокны смяецца…»)

Сребрни месец на прозоре се смеје,

Стојим и плаветнилу се чудим,

Хтео бих се тако загрејати срцем,

Да пролећа златног и не тражим.

А негде тамо, на путу широкоме,

Где се брезе љубе с плаветнилом,

Неко се дере са крвавим претњама,

Што се уз гуске разносе светом.

Ах, гусле, гусле, ко вас пратио не би,

Звуке вам заволех својом душом:

Заиста много у протеклим ноћима

Груди ми се опијале маглом.

Да, ја се сећам, у наручју природе

Маштах тајно о новој лепоти,

Да корачам и цветам у непогоди,

Гуслама могу рану сгорети.

1927

Из белих ноћи (З белых начэй)

Дај ти мени своје беле груди,

На срце да притиснем једном бар.

Ова ноћ све живо собом буди,

Ал` не буди једино саме нас.

Не буде ни речи, ни љубави.

Па и што би, кад је лепо сасвим

Пронаћи уточиште у магли,

Пронаћи га и предати другим`.

Што изгледаш тајно, тврдоглаво?

О, знам ја, ти хоћеш још да живиш,

Јер до среће су наде и шале,

А за смрт су тропар и крстови.

Па, хајде, дај своје беле груди,

На срце да притиснем једном бар.

Ова ноћ све живо собом буди,

Ал` не буди једино саме нас.

1927

***

Владислав Голубев (белор. Уладзісла́ў Галубо́к, право име: Уладзісла́ў Іо́сіфавіч Го́луб (Го́лубеў)) био је белоруски драматург, прозаик, режисер и глумац. Рођен је 3 (15). маја 1882, на станици Љаснаја у Минској губернији, а стрељан је у Минску у истражном затвору КДБ Белорусије 28. септембра 1837. године. За „народног уметника Белорусије“ проглашен је 1928. године. Члан Удружења књижевника СССР постао је 1934.

У часописима „Наша њива“ и „Искрица“ објављивао је песме од 1908. године, као и у алманаху „Млада Белорусија“. Збирка „Приповетке“ изашла је 1913. године. Написао је 40 драмских текстова. У Минску је организовао Трупу белоруских уметника, основао је Белоруско државно путујуће позориште. Његов допринос као режисера и глумца је велики, што и сведоче награде које је добио у то време.

О судбини и крају живота Голубева постоје бројне легенде. Ухапшен је 1937. године. У неким документима се чак помиње да је преминуо 1942. године од хипертензије. Постоје приче да је после хапшења завршио у Сибиру и неколицину робијаша организовао у позориште. Али до данас то није потврђено.

Будућност (Будучыня)

Кипи посао, плива зној,

И крик, и бука, као гром;

Туда, свуда снива народ.

Граде нови дом.

Лопате режу површ земље,

Звони челични лом;

На месту давне старине

Граде нови дом.

Сваки дан се зид диже,

У ширину, уздуж кругом;

Боли мишић, кида се груд,

А сви граде дом!

Доћи ће дан, доћи час,

Јаким га учинићемо,

И лепша будућност за нас

Мора бити нови дом!

Радимо, браћо! Хајде брже

Нека цури–лије зној:

Дочекаћемо светлије дане,

Када саградимо дом!..

1912

***

Аљес` Дудар (белор. Алесь Дуда́рь или Дуда́р, право име: Аляксандр Аляксандравіч Дайлідовіч), био је белоруски песник, критичар и преводилац. Рођен је 24. децембра 1904. године у селу Новоселки, Гомељској области, а стрељан је 29. октобра 1937. године у истражном затвору КДБ Белорусије. По његовој идеји основано је књижевно друштво „Млад месец“. Након прогона са факултета Дудар 1927. године напушта и „Млад месец“ и улази у ново књижевно друштво „Пламен“.

Због песме „На пола нам пресекоше крај“ први пут је ухапшен 1929. и послат на 3 године у Смољенск. Нешто више од годину дана касније ухапшен је у Смољенску и враћен у Минск, а убрзо – опет у Смољенск. Трећи пут је ухапшен 1936. године у Минску као „члан антисовјетског удружења шпијунско–терористичке национал–фашистичке организације.“ Рехабилитован је 1957. године.

Дудар је објавио 7 књига (и један коауторски роман), а након његове смрти објављено је још неколико зборника најбољих песама. Преводио је са руског, немачког и француског језика, а по ауторима: Пушкина, Јесењина, Пастернака, Хајнеа, Стендала, Шилера, Бамаршеа. Био је познат као књижевни критичар. Био је ожењен песникињом и уредницом Наталијом Вишњевском.

Тријумф (Трыюмф)

Ја не знам шта ће бити сутра:

Данас ми је последња међа;

Дани стоје челичном стражом

Међ` данима будућим и мном.

Знам само – биће нешто друго,

Расцветаће се дани други…

Што има данас све и драго

Непотребни постаће другим`.

Можда ћу се сутра смејати,

А можда ће они песнику…

Зарашће стазе жбуном–наном,

И зарашће у белом цвету.

Књигу – отворили, затворили,

Прочитали – опет на полицу…

Видим Будућност с плавим крилима,

Стаћу и њој се помолићу.

1924

***

Јурка Љавони (белор. Ю́рка Ляво́нны, право име: Леані́д Мікала́евіч Юрке́віч) био је белоруски песник и преводилац. Рођен је 16 (29). јула 1908. године у Чавусима, данашњој Магиљевској области. Стрељан је 29. октобра 1937. године у истражном затвору КДБ Белорусије.

Љавони је писао на белоруском језику. Објавио је пет збирки поезије и једну прозе. Заједно са Сергејем Граховским превео је „20.000 миља под морем“ Жила Верна на белоруски језик. За неколико (и данас актуелних) песама Љавоног компонована је музика.

Био је ожењен књиговођом Јевгенијом Голдберг, чији се сваки траг губи после суђења 1945. године. Сам песник је осуђен као „члан шпијунско–диверзантске организације“. Рехабилитован је 1957. године.

МЛАДО (МАЛАДОЕ)

Заиграло пролеће кола,

А зимске таме – нема!..

Над сунчаним селом,

Над фабрикама

Пролетео је лакокрили Мај.

Мај момчина – тако широки –

Превесели и не јењава!

Само гледне – почну да цветају

Девојке, песме и трава.

И звоне сребрнасте песме

На сусрет са ружичастим сном…

Ово већ –

Није слаба предпролећница,

Већ је прави цвет – Пролећа!..

Забрујале шуме звонима

А на лугу – златни цветови.

На корист родних усева

Дошли смо да палимо на земљи.

И сада нам је посебно свеже,

Јер је високо на дрвећу магла.

Па над селом, боровиком,

над кулама

Пролетео је лакокрили Мај!

1927

***

Сергеј Астрејка (белор. Сярге́й Адамавіч Астрэ́́йка) рођен је 9. јула 1912. у селу Коласовшчини у Минској губернији, а стрељан је 13. септембра 1937. године у истражном затвору КДБ Белорусије. Астрејка је био талентовани белоруски песник, истраживао је особености и дијалекте белоруског језика. Његово најпознатије дело је поема „Бенгалија“, једно од „фантомских“ дела белоруске књижевности. Пре стрељања је хапшен два пута.

Ветрови (одломак из поеме „Вятры“)

Допливава очај и збива се туга

Паучинском мекоћом у бабина лета.

Нас хладни ветрови лупају, трескају,

У магли је пропала брзоходна мета.

Допливава очај и збива се туга.

Крила порозна никако не узлазе.

Перје појело утробу, збило лепоту.

Ни на корак тишине од нас не одлазе.

Дела нам на смртну казну осуђена.

Копља времена су нам пробола утробе.

Лице нам избраздано, часом поцрнело

Кроз сипења магле и брзе ветрове.

***

Цишка Гартни (белор. Цішка Гартны, право име: Зміцер (Змітро) Хведаравіч Жылуновіч) био је белоруски књижевник и преводилац. Академик Белоруске академије наука од 1928. Уредник првих совјетских новина на белоруском језику „Даница“ (белор. Дзянніца).

Гартни је рођен 23. октобра 1883. године у Капиљу, у Минској губернији, а живот је окончао 11. марта 1937. године у Магиљовској психијатријској установи (највероватније – самоубиством).

Био је учесник револуције 1905–1907. Прву песму објавио је 1908. у новинама „Наша њива“. Десет година касније постаје секретар Белоруског националног комесаријата. Године 1919. написао је Манифест о стварању Совјетске Социјалистичке Републике Белорусије. За живота објавио је 15 збирки прича и поезије, а у периоду од 1929. до 1932. године објавио је зборник дела у 4 тома. Члан Удружења књижевника СССР постао је 1934. године. Због оптужби за везу са формацијама са нацистичким и фашистичким елементима ухапшен је 1936. године и превезен у психијатријску болницу, где му се живот и завршио.

Гартни је био ожењен Надејом Жилунович и имао је кћерку Гаљину. Обе су осуђене као чланови породице издајника, а свих троје су рехабилитовани одлукама Врховног суда Белоруске ССР (Гартни 1955. а жена и кћерка 1966.).

Данашња књижевна критика је врло наклоњена овом књижевнику, а неколико улица носи његово име.

Ја сам посебан свет (Я – асобны сьвет)

Нико не зна за моје

Мисли црне ни беде,

Ни бол тешки ни туге, –

Нико не зна за моје!

Један сам свет, посебан свет

Животом несрећним својим,

Чекањем, срећом и са свим

Од свих сам ја посебан свет!

Истина: видите, коме

Стало је, опште, до мене?

Ако и њих вуку беде

Коме је стало до мене?

(Новине: Наша Ніва № 43, 1911)

***

Сергеј Фамин (белор. Сяргей Уладзіміравіч Фамін) био је белоруски песник и преводилац, члан књижевног удружења „Млад месец“. Стварао је на белоруском језику.

Фамин је рођен 29. априла (12. маја) 1906. године у селу Пепељевка у Магиљовској губернији, а стрељан је 4. децембра 1941. године у Јареги. Завршио је Магиљовски педагошки техникум 1925. године. Предавао је руски и белоруски језик на Белоруском селскогаздинском институту.

Хапшен је два пута, под оптужбом сарадње са контрареволуционарним групама (1935. и 1941.) Није писао поезију у континуитету, због начина живота је почињао и прекидао, а у поезију се трудио да унесе нове садржаје. Године 1927. изашла је његова збирка поезије „Димно жито“, по којој га, углавном, препознају данас.

Ватре раних јутара (Агні зараніц)

Мог оца упорност и одлучност,

Од детињства ми је као гранит.

А од мајке – нежност и осмех

На уснама у ружичастој ватри.

Можда зато ја изгледам чудним

У песмама – у зори и мраку,

И бива тако преливајућим

Мојих младих речи сребро.

О, моја Отаџбино,

Бајке тихе њива и овса,

Шаптаји башти и калина,

Које разуме срце без слова.

Маше ми врба зараслом руком:

– Волим!..

…У мочварама шапуће трска.

О, отаџбино!

Заувек бих ја са тобом

Ишао да сусрећем зоре!